Kakvi smo u ljubavnim vezama

"Ja sam večiti čekač. Kao mala, uvek sam čekala; tatu da se vrati sa puta, mamu da se nasmeje. Nisam dočekala ili vrlo, vrlo retko. Često sam mislila da to znači da moram još više da se trudim, pa će se eto ostvariti. Mama je uvek brinula, naravno, o bratu, da li je jeo, da li mu je hladno, šta je dobio u školi, kada će da se vrati kući. Sada kada se oženio brine još više: šta mu je žena spremila za ručak, da li je stigao na posao. I mene je često primećivala, ali samo zahvaljujući njemu: “Odnesi mu džemper. Vidiš da duva.” Nosila sam, trčala sam da odnesem. Ja sam pak, uvek radila sve što je ona htela, pa i sve što sam pomišljala da bi ona htela. Vezla, plela, prala i brisala šoljice za kafu kad joj dođu komšinice. Doduše, komšinice su me hvalile, a ona je i tada uzdisala zbog nečega. Pravila sam se, naravno, da volim sve to da radim.

Sada, izgleda da to stvarno volim. Kuća mi uvek sija, šoljice su obrisane, sve je spremno da... Ne znam više da li je spremno za mamu ili za njega. Sada na njega čekam, da dođe, da se probudi, da bude bolje volje. Kad sam ga upoznala znala sam da je on onaj pravi. Nije mi se udvarao kao drugi, obični momci. Nije mi se uopšte udvarao. Imao je svoju muziku svoje tajne, svoja veselja, svoje loše trenutke. Mene je tek malo puštao u svoj svet. Neverovatno, ali to je bio znak da se oko njega baš treba potruditi. I eto, u braku smo. Nismo srećni. Ja i dalje čistim i čekam, a on sedi za kompjuterom, pije pivo. Neću se razvesti, jer onda neću imati koga da čekam. Neće ni on, ovde mu je udobno, a napolju su druge žene koje bi tek morao da navikava na svoj, nemušti jezik."

Priče kakva je ova, psiholozi slušaju prilično često. Kroz njih se potvrđuje davno formirana hipoteza o značajnosti ranih odnosa za kasnija životna iskustva osobe. U želji da istražimo navedenu vezu, učinilo se smislenim da kasnija životna iskustva sagledamo u formi bliskih, partnerskih ili ljubavnih odnosa. Naime, ovo je forma u kojoj većina nas provodi život, pa se eventualno identifikovanje faktora koji su povezani sa kvalitetom naših ljubavnih veza čini značajnim. Dakle, pokušali smo da istražimo povezanost između ranih odnosa deteta i roditelja i kasnijih ljubavnih veza. Prihvatljiv teorijski okvir pruža nam teorija afektivnog vezivanja. Jer, teoretičari afektivnog vezivanja osim što nude teorijsko utemeljenje ovoj pretpostavci, obezbeđuju i metodološku osnovu za njeno proveravanje.
Teorija afektivnog vezivanja nudi rešenje...

Prema teoriji afektivnog vezivanja, potreba za kontaktom sa odraslom osobom, primarna je ljudska potreba, dokaze za tu tvrdnju obezbeđuju nam etolozi, zoopsiholozi. Dete ga ubrzo po rođenju ispoljava na mnogo načina: kroz plač, gukanje, smirivanje u majčinom zagrljaju, kroz čuveni socijalni osmeh... Majka, odnosno osoba koja se njime bavi reaguje na potrebe deteta i u odnosu na kvalitet njenog reagovanja, dete postepeno formira sliku o sebi i sliku o drugima.

Ukoliko majka dosledno odgovara na signale deteta, ukoliko je dostupna i osetljiva za njegove potrebe, dete će formirati sliku o sebi kao biću vrednom ljubavi i pažnje i sliku o majci kao o osobi na koju se može osloniti (sigurni obrazac afektivnog vezivanja).

Međutim, ukoliko majka, dosledno ne odgovara na detetove potrebe, što naravno ne znači da se ne bavi detetom u režimu koji njoj odgovara, dete će proći kroz tzv. POP, trijas simptoma: protestvovaće, biće očajno i na kraju će poricati da mu pažnja i naklonost drugih uopšte trebaju. Izgradiće oko sebe oklop čiji deo će biti slika o drugi­ma kao o osobama koje nisu vredne pažnje i ljubavi i slika o sebi odbrambeno ulepšana (izbegavajući obrazac afektivnog vezivanja).

Uz majku koja selektivno odgovara na samo neke od detetovih potreba, (a znamo da neredovni režim potkrepljenja učvršćuje reakciju) dete će učvrstiti svoju potrebu za majkom, razviće strategiju pojačanog vezivanja za nju. Modaliteti vezivanja zavise od toga na šta majka najdoslednije reaguje. Dete će biti onakvo kakvo je majci potrebno: bolešljivo, slabog apetita, trapavo. Budući da svu svoju energiju ulaže u prepoznavanje i reagovanje na potrebe drugih, slika o drugima biće pozitivna, slika o sebi negativna (ambivalentni obrazac afektivnog vezivanja).

I na kraju, uz majku koja je psihički bolesna ili fizički zlostavljana, dete neće razviti smislenu strategiju. Njegov način izlaženja na kraj sa životnim teškoćama teoretičari opisuju kao dezorijentisan ili dezorganizovan.

Ovo su bili modeli vezivanja formirani u ranom detinjstvu. Već je osnivač teorije, engleski psihoanalitičar Bolbi (John Bowlby. 1980) pretpostavio da ovi rani modeli stabilni i otporni na promene, perzistiraju kroz čitav vek i utiču na oblikovanje svih odraslih relacija. Preciznije, Bolbi je teoriju odraslog afektivnog vezivanja zadužio sledećim premisama:

* Afektivne veze prisutne su u celom ljudskom veku.
* Ljubavni partneri su figure na koje se u odraslom dobu prenosi rani obrazac afektivne vezanosti.

Čitav dalji razvoj teorije afektivnog vezivanja bazirao se na teorijskoj razradi i empirijskoj proveri navedenih pretpostavki. Na temelju prve Bolbijeve pretpostavke izgrađena je nova teorijska oblast: Oblast odraslog afektivnog vezivanja. Njenom razvoju najviše su doprineli istraživači sa kalifornijskog, Berkli univerziteta: Meri Mein, Džudi Kesidi, Nensi Kaplan (Main. Cassidy, Kaplan, 1985). Naime, sredinom osamdesetih, oni uspevaju da konstruišu intervju za procenu odraslog afektivnog vezivanja, prvi instrument na osnovu kojeg možemo zaključivati o ranijim afektivnim vezama kod odraslih osoba. Na osnovu ovog intervjua nastaje i klasifikacija individualnih razlika u afektivnoj vezanosti odraslih.

Na temelju druge Bolbijeve pretpostavke, pretpostavke o romantičnim partnerima kao figurama afektivnog vezivanja nastaje: Oblast partnerskog afektivnog vezivanja. Za razvoj ove oblasti prevashodno su zaslužni istraživači. Šejver i Hazan sa Dejvis univerziteta u Kaliforniji (Shaver, Hazan, 1988.). Pomenimo samo da je od 1988. kada su oni objavili tekst u kome romantične partnerske veze sagledavaju kao afeklivne, preko 400 istraživača citiralo njihove argumente. Mi nećemo. Ali ćemo pogledali kako izgleda noviji, danas svakako najaktuelniji model partnerskog vezivanja, tzv. dvodimenzionalni model Kim Bartolomeu (Bartholomew K., 1999.) u osnovi kojeg je stari Bolbijev koncept unutrašnjih radnih modela, ali i dimenzije identifikovane faktorskom analizom: dimenzija odbacivanja i dimenzija anksioznosti. Vidimo da je svaki od obrazaca definisan kako radnim modelima tako i pomenutim dimenzijama.
Istraživanje
Kome smo sličniji po obrascima vezivanja: Evropi ili Africi?

Na osnovu opisanog teorijskog konteksta krenuli smo u istraživanje. O ranim obrascima vezivanja saznavali smo na osnovu već pomenutog intervjua za procenu afektivne vezanosti odraslih (AA1, Main, Kaplan, Cassidy, 1985), a obrasci partnerske vezanosti su utvrdivani Skalom za procenjivanje bliskih veza (Brenan, K. 1990). Uzorak istraživanja je činilo 180 odraslih osoba, 90 muškaraca i 90 žena i budući da intervju zahteva višesatno poveravanje i poverenje u ispitivača nije ga bilo lako skupiti.

Najpre smo dobili odgovor na pitanje: Da li obrasci ranog i kasnijeg afektivnog vezivanja postoje i u našoj sredini i da li je roditeljski-odnosnjihova zastupljenost slična distribucijama dobijenim u drugim istraživanjima? Rezultati su potvrdili očekivanje da će i na našem uzorku biti identifikovana četiri rana i četiri partnerska obrasca afektivne vezanosti i da će njihova zastupljenost biti slična utvrđenim distribucijama u dru­gim zemljama. I u našoj sredini je srećom najučestaliji sigurni afektivni obrazac, a najmanje frekventan bojažljivi ili dezorijentisani rani obrazac.

Preciznije, distribucija obrazaca afektivnog vezivanja u našoj zemlji slična je distribuciji u siromašnim afričkim zemljama, zatim u Japanu, Kini i Izraelu, a razlikuje se od odnosa obrazaca afektivnog vezivanja u zemljama Zapadne Evrope i Amerike. Razlike se tiču odnosa okupiranog i izbegavajućeg afektivnog vezivanja u smislu da je kod nas izraženiji procenat okupiranih od izbegavajućih subjekata dok je u ekonomski razvijenijim zapadnim zemlja­ma značajniji procenat izbegavajućih subjekata od okupi­ranih. Sagledane iz ugla kulturoloških specifičnosti pojedinih sredina razlike se čine razumljivijim. Naime, dok se u zapadnoj Evropi i u SAD-u deca "socijalizuju za nezavisnost", u Srbiji majke preferiraju ili da same odgajaju svoje dete na način koji možemo opisati kao prezaštitnički ili da ga daju na staranje sopstvenoj majci.
Da li na osnovu detinjstva možemo određivati ljubavne odnose?

Osnovni cilj istraživanja bio je problem prediktivnosti, odnosno pitanje da li se na osnovu rano formiranih ob­razaca afektivnog vezivanja može predvideti obrazac partnerske vezanosti iste osobe. Dakle, rezultati kažu da je na osnovu ranih odnosa moguće predviđati ljubavne odnose čak sa nivoom značajnosti od 0.01.

Šta zapravo ovi koeficijenti znače pokušaćemo da objasnimo u okviru svakog od obrazaca afektivnosti vezivanja.
Izbegavajuća ljubavna vezanost

Tendenciju ka izbegavajućim ljubavnim odnosima možemo naslutiti na osnovu ranih iskustava u čijoj osnovi su doživljaj odbačenosti i zanemarivanja od oba roditelja. Međutim, kao što već znamo, reč je o osobama koje su još u detinjstvu podigle štit oko svojih mentalnih povreda, osećanja i sećanja, pa ostaje pitanje da li u njihovom odraslom ponašanju postoje znaci koji bi ukazivali na rano odbacivanje i samim tim na sklonost izbegavajućim ljubavnim vezama. Rezultati istraživanja kažu da ih možemo prepoznati na osnovu karakteristične verbalizacije. Njihova priča o detinjstvu je oskudna, stereotipna, sa tendencijom površnog idealizovanja roditelja i bez ijednog konkretnog sećanja (da sve je bilo super, ne sećam se…) Deo njihove odbrane je poricanje važnosti emocionalnog kao i sklonost crnom humoru (dimenzija cinizma).

Model ljubavnog vezivanja definisan je niskom anksioznošću i visokim odbacivanjem što znači distancu i nepoverenje, što znači odbijanje emocionalne razmene sa partnerom, znači omalovažavanje, odnosno nezainteresovanost za emocionalne sadržaje koje partner nudi, a zainteresovanost za fizički izgled partnera. Idealnu partnersku vezu osobe ovog tipa opisuju kao vezu bez obaveza sa slobodom za oboje. Nema očekivanja od partnera, nema ulaganja u vezu... Njihove jedine investicije su u materijalno: kola, telefoni, to ih neće izdati.
Sigurna ljubavna vezanost

Sigurnu partnersku vezu moguće je predvideti na osnovu ranih iskustava u čijoj osnovi je pre svih doživljaj voljenosti. I sigurne osobe je moguće prepoznati na osnovu verbalizacije: fluentna je i koherentna, sećanja se lako odmotavaju bilo da su pozitivna ill negativna.

Partnerske veze odlikuje niska anksioznost i nisko odbacivanje, što znači da u veze ulaze sa otvorenošću i poverenjem u partnera. Njihov jedini usud je što partner može pripadati bilo kom od nesigurnih obrazaca.
Preokupirano ljubavno vezivanje

Okupirano partnersko vezivanje moguće je predvideti na osnovu ranog vezivanja u čijoj osnovi je doživljaj zamenjenih uloga u smislu da su deca brinula o svojim nepredvidivim roditeljima. Kao odrasle osobe prepoznajemo ih po dugim, često besciljnim ali svakako emocionalno šaržiranim pričama. Oni se još uvek bore za naklonost svojih roditelja, još uvek se ljute na njih.

Partnerske veze odlikuje visoka anksioznost i nisko odbacivanje. Partnersku vezu su skloni da vide kao mogućnost kompenzacije, kao mogućnost da budu prihvaćeni, voljeni od novih figura kad već nisu od starih. Doduše, nove figure moraju nadoknaditi i nenadoknadivo i zbog toga se od njih očekuje bezuslovno pripadanje, najveća ljubav na svetu, zato se oni kontrolišu, kinje, pitanjima tipa: Da li me voliš, koliko me voliš, da li me stvarno voliš, a koliko?
Bojažljivo partnersko vezivanje

Bojažljivo partnersko vezivanje moguće je predvideti na osnovu ranih iskustava (brojnih i raznovrsnih, zajednički imenitelj im je da su negativna) ali i na osnovu karakteristične verbalizacije: nejasne, pasivne, zakočene...

Partnerski obrazac im je takođe karakterističan: osobe ovog tipa vezivanja imaju i visoku anksioznost i visoko od­bacivanje, što znači i negativan model sebe ali i negativan model drugih. To ih praktično blokira u pokušajima da se vežu za partnera. Naime, negativnu sliku o sebi oni bi popravili ako bi u partnerskoj vezi bili voljeni i naravno oni maštaju o tome. Ipak, ne usuđuju se da zaista uđu u part­nersku vezu zbog negativne slike o drugima jer ih užasava mogućnost da će biti odbačeni, ismejani. Posledično njihove partnerske veze su retke i haotične, najčešće se svode na maštanje o partneru, bojažljiva flertovanja... U istraživanju, ovi ispitanici imali su prilično doslednu i prilično tipičnu životnu priču: odrastali su uz oca alkoholičara koji je tukao majku i više od dvoje braće ili sestara. Budući da u nalazima drugih istraživača alkoholizam kao problem nije naveden, ostaje pitanje da li je u našoj sredini alkoholizam učestalija patologija od drugih ili se njime pokrivaju i neki drugi poremećaji..

I na kraju, razmišljajući o ljubavnim vezama u svetlu dobijenih rezultata, čini se da nije sve baš toliko nepredvidivo. Rani odnosi sa osobom koja se nama bavi, ukoliko su povoljni postaju naš kapital ali ukoliko su nepovoljni velike su šanse da ostanu kamen spoticanja za čitav život...