Monogamija, izraz vernosti ili nešto drugo

Pramajci Evi je bilo lako – bili su samo Ona i On i nijedne žene na vidiku. Njen je muškarac bio veran jer nije imao izbora. Današnja žena za suparnice ima dobar deo dostupne ženske populacije, virtuelne ljubavnice, a poneka koja je zaista imala peh i - druge muškarce. Uvek se pitamo kako pravilno da zavodimo? Strah od side nije obeshrabrio muškarce sklone promiskuitetu. On je samo učinio da oni koji mu nisu skloni učvrste ili ako hoćete, odbrane svoj način u svetu u kojem se vernost gleda kao slabost i manjkavu muževnost.
Šta učiniti da ostane pored nas?
Šta nas to čini privlačnim? Koja nam to dobra donosi monogamija? Priroda je većinu mužjaka životinjskog sveta obdarila lepotom, veličinom, snagom, ne bi li lakše privukli i ulovili žensku pripadnicu svoje vrste u cilju kvalitetne reprodukcije. Kada se govori o lepoti pauna zanemaruje se činjenica da je ženka paun neugledna i obična, siva ptica. Lep je samo on, jer tako i treba. Slično je i sa lavom, grivu koja ga krasi nema lavica, ona je tek obična velika mačka. Nakon parenja neki mužjaci ostaju sa svojom "izabranicom"i pomažu joj oko potomstva, neki odlaze. Mužjak ljudske vrste ima potencijal za obe ove stvari. Šta učiniti da ostane?

Kontakt koji životinjska ženka ima sa samo jednim mužjakom daje mu garanciju da je potomstvo njegovo i da ne podiže "tuđu decu". Da li dotle seže uverenje da je ženska prevara ozbiljnija?
Šta muškarce čini vernim jednoj ženi?
Američka novinarka Aleksandra Peri je u želji da odgovori na pitanje šta muškarce čini vernim jednoj ženi, nezavisno od toga da li je veza bračna ili ne, napravila intervju sa oko dve stotine parova, različitih nivoa obrazovanja, zanimanja, starosti od 19 do 77 godina. Razgovarala je i sa psihijatrima, psiholozima, bračnim savetnicima o njihovim iskustvima vezanim za problem koji je ispitivala. Seksualnost je prvi kamen spoticanja, odnosno prva tačka razlaza u shvatanju muškaraca i žena. I dok ona za najveći broj muškaraca postoji sama za sebe, za najveći broj žena ona se "komplikuje" emocionalnom i socijalnom gratifikacijom, tj. time da li je partner osoba koja prati, razume, kojoj veruje, ali i kakvog je statusa, koliko je moćan, koliko je bogat.

I dok je za muškarca seksualnost izazov, lov, promena, avantura za nju je izvesnost, intimnost, poverenje, iskrenost. Otuda, žene su zainteresovane da njihov muškarac bude veran, da onaj s kim su u seksualnoj vezi bude njihov partner dok mu­škarci za seksualnog partnera mogu da biraju ženu koja ne zadovoljava njihove druge standarde.

Protiv ženske potrebe za muškom vernošću su mladost muškarca kao vreme najjače hormonske aktivnosti, rizične situacije gde "prilika stvara lopova", narcističko zadovoljenje koje prevara daje, uzbuđenje, novina, "iskorak" iz kolotečine, loš tretman vernosti u muškom svetu. Jedan terapeut je gotovo prisilnu potrebu jednog svog klijenta da neprestano menja partnerke, uprkos ljubavi za svoju stalnu partnerku, nazvao "teorijom talasa", gde je no­vina ono što uzbuđuje, muškarac jaše na talasu i kada talas počne da pada on se već penje na drugi. Kresta talasa je vrhunac, stimulativ, ono što daje ponašanju taj gotovo zavisnički, kvalitet.

Pomenuta novinarka je na osnovu svih obavljenih razgovora zaključila da muškarci ostaju monogamni ukoliko su u vezi koju imaju zadovoljena tri aspekta njihove ličnosti:

* muškarac
* mužjak
* dečak

Nedostatak zadovoljenja u bilo kojoj od ovih dimenzija stvara rizik za "upad sa strane".
I muškarcu je potreban osećaj bitnosti
Muškarcu je potreban osećaj da je partnerka ponosna na njega, da ga razume, podržava u onom čime se bavi, što ga interesuje a što je vezano za njegovo funkcionisanje u svetu odraslih muškaraca. Mužjaku je potreban osećaj da je predmet njene želje, adekvatan seksualni partner i da je slobodan da na autentičan način bude seksualno biće bez straha kako će ona to da prihvati. Dečaku je pot­reban osećaj da joj je do njega stalo istinski, da će biti tu i kad je loše, uplašen, uznemiren zbog svoje eventualne nekompetencije u surovom svetu muških takmičarskih odnosa. Tu vrstu razumevanja može da dobije samo od žene, ma kako kvalitetnog muškog prijatelja imao. Osnovne premise ovog istraživanja nisu namenjene ženama koje nisu voljne da upotrebe glavu kad vole, nezavisno od toga što ih Balzak upozorava: "Žene koje su napuštene su žene koje vole. Žene koje čuvaju svoje ljubavnike su one koje upražnjavaju umeće ljubavi". One mogu pitati: "Zašto da ja zadovoljim njegove potrebe PRVA, šta je sa mojim potrebama?"

Penijeva nalazi da je bez obzira na teorijske rasprave koje se otvaraju, praktično delotvoran ovakav redosled koji ženu čini odgovornom za uspeh veze i kojim će ona na ovaj način onda zadovoljiti sve svoje potrebe, a pre svega onu za monogamnim, odanim muškarcem. "Nahrani životinju!", kaže ona, a onda će ona zadovoljiti sve tvoje potrebe lako i bez otpora koji inače pruža. Hraniteljski proces, jednostavno, mora da počne ona. Ili, što bi Duško Radović rekao: "Žena mora da je žena non-stop, jer nikad se ne zna kad muževi mogu postati muškarci.